Lju­bi­te­lji isto­rij­skog šti­va, ko­ji že­le br­zo i la­ko da se in­for­mi­šu o bit­nim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma jed­nog pod­ne­blja, jed­nog kra­ja, od naj­sta­ri­jih vre­me­na do da­na­šnjih da­na, ne­ka uzmu i pro­či­ta­ju knji­gu Mi­la­na Bu­la­to­vi­ća iz Bi­je­log Po­lja, pod na­slo­vom ,,Iz pro­šlo­sti Vra­ne­ša i oko­li­ne”. Knji­ga je pi­sa­na na osno­vu po­u­zda­ne isto­rij­ske gra­đe, na te­me­lju naj­no­vi­jih iz­vo­ra, pro­bra­nim sti­lom i je­zi­kom, ja­sno i je­zgro­vi­to, bez op­te­re­ći­va­nja su­vi­šnim ka­zi­va­nji­ma – ka­zao je Raj­ko Me­do­je­vić, pro­fe­sor u pen­zi­ji, ko­ji je i sam pi­sac vi­še knji­ga.
Či­ta­lac će se upo­zna­ti sa pro­šlo­ću Vra­ne­ške do­li­ne ko­ja se od­no­si na njen ge­o­graf­ki po­lo­žaj, re­ljef, kli­mu, hid­gro­graf­ske oso­bi­ne, bilj­ni i ži­vo­tinj­ski svi­jet, za­tim sa po­zna­tim po­da­ci­ma o pred­slo­ven­skom pe­ri­o­du ovog kra­ja: Ili­ri­ma, Ri­mlja­ni­ma na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu i do­la­sku Slo­ve­na. Sa vi­še po­da­taka je knji­ga o Žu­pi Lju­bo­vi­đa u Ne­ma­njić­koj dr­ža­vi, Na­hi­ja Lju­bo­vi­đa u tur­skom vje­me­nu, o na­se­lja­va­nju mu­sli­ma­na na ovom pod­ruč­ju, pro­tje­ri­va­nju i tra­gič­noj sud­bi­ni sta­ro­sje­dje­lač­kog sta­nov­ni­štva to­kom vi­še vje­ko­va.
– Im­pre­si­o­ni­ra po­u­zda­nost i sve­o­bu­hvat­nost isto­ri­je Vra­ne­ša u po­gla­vlji­ma: Na­hi­ja Lju­bo­vi­đa pod tur­skom upra­vom; na­se­lja­va­nje mu­sli­ma­na na pod­ruč­je Vra­ne­ša i pro­mje­na eti­nič­ke struk­tu­re sat­no­vi­štva; Sto­žer­sko-ba­rič­ki usta­nak 1906. go­di­ne; Po­ja­va ko­mit­skog po­kre­ta; Na­si­lje nad hri­šća­ni­ma i po­sli­je Mla­do­tur­ske re­lo­vu­ci­je; Oslo­bo­đe­nje Vra­ne­ša 1912. go­di­ne; Or­ga­ni­za­ci­ja vla­sti, pro­svjet­ne po­li­ti­ke; Od­nos cr­no­gr­skih or­ga­na vlsti pre­ma mu­li­man­skom sta­nov­ni­štvu; Ise­lja­va­nje mu­sli­ma­na Vra­ne­ša u Tur­sku; Vra­neš u Pr­vom svjet­kom ra­tu 1914–1918. go­di­ne, Oslo­bo­đe­nje Vra­ne­ša 1918. go­di­ne; For­mi­ra­nje od­met­nič­kih dru­ži­na na pod­ruč­ju Vra­ne­ša i oko­li­ne, o eko­nom­skim pri­li­ka­ma i po­ja­vi po­li­ti­čih stra­na­ka i stra­ni­ca­ma iz no­vi­je isto­ri­je u pr­voj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka.
Isto­ri­ja Vra­ne­ša do­ti­ca­na je ra­ni­je sa­mo uz­gred, pe­ri­fer­no, bez ne­kog kon­ti­nu­i­te­ta, po­vr­šno, u sklo­pu – ko­li­ko je to zah­ti­je­vao ne­ki do­ga­đaj, jer je ovaj kraj u pro­šlo­sti bio na vje­tro­me­ti­ni, pre­ko ko­ga su pro­la­zi­le voj­ske, gdje su bi­li zbje­go­vi, se­o­be, tra­gič­ni ude­si sta­nov­ni­štva i zlo­čin­ci, či­ja ne­dje­la ni­je ni­ko ni­kad sa­brao, a oni­ma, ko­ji bi o nji­ma svje­do­či­li ni­je­su da­li da osta­nu u ži­vo­tu. Zlo­či­ni nad sta­nov­ni­štvom Vra­ne­ša ni­je­su is­tra­že­ni, a oni za ko­je se zna pre­kri­va­ni su ve­lom za­bo­ra­va.
Autor pod­jed­na­ko objek­tiv­no is­ti­če te­ško sta­nje i mu­li­man­skog sta­nov­ni­štva, nji­ho­vo se­lje­nje u Tur­sku, na­pu­šta­nje bo­gat­sta­va kao i od­la­zak u ne­iz­vje­snost; od­no­se­ći od sve­ga u ne­po­zna­to je­di­nu vi­ri­jed­nost svoj ma­ter­nji je­zik.
Ova je knji­ga do­sad naj­pot­pu­ni­ja isto­ri­ja Vra­ne­ške do­li­ne. Sa­da ima­mo nje­nu pot­pu­nu isto­ri­ju, po­u­zda­nu, tač­nu, sa po­zi­vi­ma na iz­vo­re i svje­do­če­nja. Knji­ga je uspje­lo tra­ga­nje za isti­nom, bez ika­kvog op­te­re­će­nja, što ni­je svoj­stve­no mno­gi­ma ko­ji u po­sled­nje vri­je­me po­ku­ša­va­ju da tu­ma­če do­ga­đa­nja.
Kao isto­ri­čar i lju­bi­telj isti­ne ni­je mo­gao da otr­pi proi­zvolj­no­sti i ne­tač­no­sti iz­re­če­ne na tri­bi­ni, odr­ža­noj u Cen­tru za dje­lat­no­sti kul­tu­re u Bi­je­lom Po­lju, u or­ga­ni­za­ci­ji Bo­šnjač­kog cen­tra za kul­tu­ru i Islam­skog kul­tur­nog cen­tra San­dža­ka, 14. no­vem­bra 2009. go­di­ne, či­ja je te­ma bi­la „Ša­ho­vi­ći 1924“, ili po­grom nad mu­sli­man­skim sta­nov­ni­štvom. Ne­ke či­nje­ni­ce iz sa­op­šte­nja na tri­bi­ni upu­ću­ju na za­klju­čak da or­ga­ni­za­to­ri­ma i ni­je bio cilj utvr­đi­va­nje isti­ne o zlo­či­nu, ne­go pla­si­ra­nje sta­vo­va ko­ji ne slu­že mi­ru, ra­zu­mi­je­va­nju i za­jed­nič­kom ži­vo­tu na ovim pro­sto­ri­ma – ka­že Me­do­je­vić.
– Pod­sje­ti­mo se, pro­fe­sor Šer­bo Ras­to­der u svom iz­la­ga­nju na ovom sku­pu ci­ti­ra ko­je­ka­kvog isto­ri­ča­ra da su tur­ska osva­ja­nja na Bal­ka­nu bi­la oslo­bo­di­lač­ka za srp­ski na­rod, za­ne­ma­ru­ju­ći sve zlo­či­ne nad srp­skim na­ro­dom u vri­je­me pe­to­vje­kov­nog rop­stva gdje su bi­la i ma­sov­na ubi­ja­nja, odov­đe­nja u rop­stvo, ka­kav je bio i da­nak u kr­vi, pljač­ka­nje imo­vi­ne, uni­šta­va­nje bo­go­mo­lja, na­sil­na isla­mi­za­ci­ja i dru­go. Sti­če se uti­sak da je or­ga­ni­za­to­ri­ma tri­bi­ne bi­lo vi­še sta­lo da prav­da tur­ske zlo­či­ne nad srp­skim na­ro­dom, ne­go utvr­đi­va­nje isti­ne o zlo­či­nu u Ša­ho­vi­ći­ma.
To po­tvr­đu­ju iz­la­ga­nja još ne­ko­li­ci­ne na tri­bi­ni, što je na­ža­lost sve ob­ja­vlje­no u Al­ma­na­hu, broj 45–46, 2009. go­di­ne u Pod­go­ri­ci, bez ika­kve ogra­de ili ko­men­ta­ra. Pri­hva­ta se da je broj ubi­je­nih u po­gro­mu bio mno­go ve­ći ne­go što je Vra­neš u to vri­je­me imao mu­sli­man­skog sta­nov­ni­štva; da se mno­gi po­zi­va­ju na iz­mi­šljo­ti­ne Đi­la­sa i dru­gih sa­mo da bi uve­li­ča­li broj ubi­je­nih; da je po­grom nad mu­sli­ma­ni­ma u Ša­ho­vi­ći­ma bio, pre­ma iz­la­ga­nju Mu­sta­fe Še­sto­vi­ća i dru­gih iz Sa­ra­je­va, je­da­na­e­sti ge­no­cid Sr­ba nad Bo­šnja­ci­ma/Mu­sli­ma­ni­ma, od ko­jih je pr­vi bio pod Be­čom 1699. go­di­ne, kad tu Sr­ba uop­šte ni­je bi­lo.
Či­ta­lac ove knji­ge, tvr­di da­lje Me­do­je­vić, mo­ra se za­pi­ta­ti ot­ku­da oni pod Be­čom da bi ne­po­sto­je­ći Sr­bi nad nji­ma vr­ši­li ge­no­cid i pre­vo­di­li ih u ka­to­li­ke. Šta su ta­mo tra­ži­li? Osta­je ne­ja­sno ka­ko je mo­gu­će da po­ziv na mr­žnju i spre­ma­nje za rat re­fe­re­na­ta, iz­re­če­no jav­no na tri­bi­ni, što je ob­ja­vlje­no i u Alam­na­hu, da od od­go­vor­nih ni­ko za šest go­di­na ne pri­mi­je­ti i ne re­a­gu­je. Ka­ko to da Sr­bi vr­še je­da­na­e­sti ge­no­cid nad Bo­šnja­ci­ma/Muslimanima u Ša­ho­vi­ći­ma 1924, da uče­sni­ci­ma ni­je bio cilj utvr­đi­va­nje isti­ne o zlo­či­nu, ne­go, pr­vo da do­ka­žu da Bo­ška Bo­ško­vi­ća ni­je­su ubi­li mu­sli­ma­ni; dru­go, da je ubi­je­no da­le­ko vi­še mu­sli­ma­na ne­go što je bi­lo sta­nov­ni­ka na tom pro­sto­ru i tre­će, da su Sr­bi genocidan na­rod, jer su, eto, iz­vr­ši­li je­da­na­est ge­no­ci­da nad nji­ma i da spre­ma­ju i 12, a pro­fe­sor Še­sta­no­vić jav­no po­zi­va da se spre­ma­ju da se od­bra­ne od tog dva­na­e­stog.
Sre­ćom, ova knji­ga je i od­go­vor ta­kvi­ma. Isti­na se ne mo­že po­tri­je­ti pi­sa­ni­jom zlo­na­mjer­nih, ni­ti iz­mi­šlje­nim pri­ča­ma bez­oč­nih i neo­d­go­vor­nih.
Autor je dao svoj naj­bo­lji sud ri­je­či­ma ko­je ci­ti­ram: „Va­lid­ne isto­rij­ske sa­dr­ža­je nu­žno je odvo­ji­ti od de­kla­ra­tiv­nih i pa­te­tič­kih istu­pa­nja. Isto­rij­ski iz­vo­ri su neo­p­hod­ni u pro­ce­su objek­tiv­nog sa­zna­nja o ne­kom do­ga­đa­ju iz pro­šlo­sti, ali isto­vreme­no po­sta­ju ne­što sa­svim dru­go ako se zlo­na­mjer­no ko­ri­ste i nji­ma ma­ni­pu­li­še“.M.N.